Dok otežano dišemo i još uvek varimo praznične želje u vidu gurmanluka svojstvenim samo domaćicama na Balkanu, zapitamo li se zašto je u tim, neko nekad reče, svečanim danima važno da napunimo stomak, kad nam on sasvim sigurno neće nahraniti dušu?
Da li su sarme prisutne kako bi opravdale odsustvo drage osobe, pečenje masno taman toliko da patnja sklizne tamo gde se (opet) ne može svariti, kolači slatki i mirisni kao žena koja je sve uložila u tu jednu noć i ne sme da ih pojede jer joj onda haljina neće pasati? Božićni kolač da sakupi sve što se u toku godine rasulo, a česnica da podseti da smo materijalna bića. Vino da kaže da nije u njemu istina, da smo je sve vreme na pogrešnom mestu tražili, a rakija da pobije tu vinsku teoriju.
Iako stomak kaže „Stoj, ja sve to ne mogu da podnesem“, mi ga zatrpavamo ne mareći za njegove vapaje koji postaju sve tiši, kako ga iz dana u dan punimo i ne slušamo. Dobro, ućutkali smo tu mekanu smesu na telu koja ni za šta drugo zapravo ni ne služi. Ko još može da razmišlja punog stomaka…? Osim možda u tamo neke sitne sate… Kada mekana smesa ipak odradi bar deo posla, i konačno vidiš ono što od njegove dominacije nisi mogao, jedan široki osmeh tog kišnog dana, zagrljaj i sreću svog deteta što donosi peticu iz škole, zabrinutost majke zbog dijagnoze otkucane na zgužvanom papiru, letnje sunce koje je opeklo taman toliko da shvatiš da geografski položaj nije bitan, srca svih ljudi koja si dotakao svojim, poglede koji su ispisali stranice knige sa tvrdim povezom, suze koje su ponekad nadjačale smeh i smeh koji je pobedio…
Ni sneg se uprkos pozivima najmlađih nije pojavio, valjda je i njemu dosta formalnosti i činjenice da mu drugi određuju kada će zabeleti. Zašto mora da zablista baš kad otkuca ponoć ili Deda Mraz donese paketiće? Zašto mora uopšte da se pojavi, možda mu ove sezone nije ćef!
Zašto nam trebaju svi ti teško svarljivi opijumi od kojih nekad ne vidimo ono što jesmo? Zašto se za prazničnim stolom ne nađu kutijice uspomena i one još veće sa željama? Zašto uopšte čekamo kraj decembra da bismo se sabrali i sasvim sigurno oduzeli? Duša ne zna za praznike i za crvena slova u kalendaru. Duša zna kad je gladna, a njena trpeza su svih 365 dana.
