Olimpijske igre u Parizu svečano su otvorene sinoć, dok svi u Srbiji navijaju za naše predstavnike u Zrenjaninu se prisećamo davne 2000. godine kada su Olimpijske igre održane u Sidneju. Pre 24 godine naš Zrenjanin imao je 8 predstavnika na Olimpijskim igrama, od kojih je jedna bila i atletičarka Vukosava Đapić Atanacković, njeni snovi su u Sidneju postali java.
Zašto baš atletika?
„Pa atletika zato što sam ja već sa četiri godine bila ptica trkačica. Počela sam da treniram u petom razredu Osnovne škole, trenirao me je čuveni nastavnik Sredoje Cigulov. Onda je usledilo prvo takmičenje i prvi poraz od sestre bliznakinje na školskom krosu. Posle toga je usledio i kros Zrenjanina gde sam pobedila, zatim Prvenstvo Vojvodine i posle ovog posle moje prve za mene velike pobede krećem putem atletike“.
Imali ste 6 trenera u svojoj karijeri, čiji savet najviše pamtite?
„Moram da kažem da sam emotivno najviše vezana za Janija Hajdua pošto je on na samim početcima bio uz mene. On je čovek za kog mogu slobodno da kažem da nije sujetan, koji je kada sam već došla do nekih vrhunskih rezultata i kada sam počela da obaram državne rekorde meni preporučo da odem u drugu sredinu i kod drugog trenera sa kojim ću moći više da napredujem. Hvala Bogu, Janiki se to sve vratilo, posle mene je bila Popadić Ivana i Ivana Španović. Dan danas sam u jako dobrim odnosima sa Janikom tako da je Jani neko ko je ostao uvek uz mene i danas smo zajedno i podržavamo se“.
Da li je bilo momenata u kojima ste želeli da odustanete od treninga ili da Vam je bilo teško?
„Ne, nikada, ni u jednom trenutku u mojoj karijeri. Bilo je kako lepih stvari tako i ružnih, ali uvek sam atletiku smatrala svojom najvećom ljubavi, ni u jednom trenutku nisam želela da odustanem“.
Vi ste rekorderka u atletici, koji rekord Vam je najdraži?
„Najdraži mi je rekord na 60 metara koji je pre mene bio 18 godina star. Način na koji sam ja oborila taj rekord i uslovi u kojima sam ja trenirala bili su jako teški i zbog toga sam jako ponosna na taj rekord. Jako mi je drago zato što je rekord sada u Zrenjaninu u vlasništvu Ivane Španović“.
Kakvi su bili uslovi za treniranje?
„U odnosu na današnje vreme, jako loši. Moram ponovo da spomenem Janija Hajdua. Ja sam trčala sprint, a za sprint zna se treba atletska posebna staza tartan, koja danas kod nas u gradu postoji, mi smo tada trenirali po travi i trenirali smo na rubkoru koji je jako tvrd i nisam mogla da obuvam sprinterice. Jednom nedeljno Janijevim zelenim skvičem smo išli u Sentu i tamo sam mogla da koristim tartan stazu, ali to je bilo jednom nedeljno“.
Hajde da se vratimo 24 godine u nazad, da odemo do Sidneja, kakav je bio osećaj kada ste shvatili da idete na Olimpijske igre te 2000. godine?
„Prvo moram da kažem: „Pazi šta sanjaš, možda ti se i ostvari“. Moj životni san je tada bio da odem na Olimpijske igre, u tom trenutku kada sam ostvarila normu osećaj je bio divan, pogotovo što sam ja na Olimpijske igre otišla jako mlada, sa 22 godine. San mi se ostvario ali mi je sada žao samo što u tom trenutku nisam sanjala malo više, i žao mi je što nisam možda rođena u nekom drugom vremenu gde bi mogla više da ostvarim kao sportista rezultatski“.
Kakav je osećaj bio kada ste stajali rame uz rame sa najboljim sportistima ?
„Fenomenalan. Jdnostavno meni je uvek Merlin Oti bila neko ko je bio moja zvezda vodilja, i upoznala sam je u Olimpijskom selu , čak imam i sliku sa njom, ali nažalost neko od novinara mi je uzeo i nije je vratio. Ovim putem apelujem na novinare da mi vrate moju omiljenu sliku. Merlin Oti sam posle i viđala, ona sada živi u Sloveniji i ima svoju atletsku skolu“.
Da li postoje neke anegdote iz tog vremena?
Ima ih dosta. Ja bih izdvojila jednu, mi iz Srbije smo uvek bile nekako lepe žene. Neću da se hvalim ali ovo nam se desilo na treningu, u jednom trenutku selektor nam je prišao i rekao da hoće jedan sportista da se slika sa nama, mi smo pristale na to slikanje, taj sportista bio je Moris Grin“.
Gledajući arhivu zapazila sam da ste bili baš upadljivo obučeni na otvaranju igara?
„Da, žene su bile obučene kao stjuardese a momci su bili kao piloti jer je bilo teško vreme i nismo imali kao sada adekvatnu opremu. Takođe u tom periodu su nam pripreme trajale samo dve nedelje. Pošto danas sarađujem sa mnogim kolegama sa kojima sam bila u Sidneju, a pošto su oni sada veliki funkcioneri, na svake četiri godine dobijamo olimpijsku opremu, da budemo bar sad lepo obučeni, kad nismo mogli u Sidneju“.
Veče pored otvaranje Olimpijskih igara u Parizu Zrenjanin je obeležio na svoj način. Održana je promocija knjige „Zrenjaninska olimpijska ogrlica 2“, koliko je ova knjiga važna za Grad Zrenjanin?
„Važna je za Grad Zrenjanin da ostane pisani trag o sportu jer ,evo ja sada kada se osvrnem iza sebe dosta stvari nemam, ili nije zapisano ili su to bila neka druga vremena pa se nije sačuvalo. Zbog toga je važno da budućim sportistima predstavimo ono što Grad Zrenjanin ima. Mislim da su najveći brend ovog grada sportisti“.
Da li ćete nastaviti da dajete svoj doprinos ovoj knjizi?
„Naravno, po završetku Olimpijskih igara tim će se okupiti i počinjemo da radimo na trećem izdanju“.
Da li ste ponosni što Grad Zrenjanin ima 13 predstavnika ove godine?
„Ne mogu da opišem koliko sam ponosna na tu činjenicu. Ponosna sam pre svega zato što je Maja Ognjenović ponela zastavu, ponosna sam i jer je Justin Cvetkov najmlađi učesnik našeg Olipmijskog tima, ponosna sam i jer je Uzelac jedna od mlađih koja učestvuje i ponosna sam na Ivanu Španović koja je kandidat za jednu od medalja, naravno preponosna sam i na sve ostale učesnike“.
Šta je ono što bi rekli svim mladim sportistima?
„Da sanjaju, da se snovi ostvaruju kao što sam i rekla na početku i da im nikada ne bude teško. Meni kažu ljudi da sam se odrekla mnogih stvari da bih uspela, ja kažem da se ja nikada nisam odricala, ja sam to volela i radila sam ono što najvše volim. Sport nije odricanje nego ljubav i za sve ima vremena, ako nemate tu ljubav jednostavno idite u neku drugu sferu“.
Autor teksta: Tijana Kostadinović
