„Deco, volite li brzu vožnju ? “ priupita jednom đavo u kultnom filmu iz devedestih, i ničim izazvani svi smo se pronašli prozvanim da damo odgovor na to pitanje (iako odavno mi iz te generacije nismo deca). Dok si mali, voliš sve što je zabranjeno, sve što ti roditelji kažu „nemoj slučajno da uradiš ili diraš“. Kad malo porasteš, počinješ da razlikuješ dobro od lošeg, odnosno prepoznaješ opasnost, if you’re lucky!Ima uvek i onih koji koliko god bili stari svesno zažmure na jedno oko, uzdajuči se u svoj heartbeat, koji opet osete samo kada je neizvesnost prisutna.
Sigurno ste nekad u svom okruženju imali ili sreli adrenalinskog zavisnika ili kako psihijatri radije vole da ih kategorišu kao „adrenaline junkie“ što smatram vrlo rogobatnim, osim ako je reč o ljudima koji sebi i drugima zaista ugrožavaju život. Ipak, ne mešam im se u posao, stručna nisam. Ciljam na ljude koji će malo brže voziti kola, spustiti se sa vrha planine iako je magla, skočiti sa bandžija ili stene u vodu, otići sami u nepoznato i neizvesno, gde god se to nalazilo, samo zato što ih „vuče“. Ljudi za koje logična objašnjenja ne postoje niti su im potrebna da bi nešto uradili, o mišljenima drugih da ne govorim. Ljudi koji su živi samo kad im krv proključa a puls pređe preporučene lekarske granice. Ljudi kojima je dom svuda gde se kreću, koji ne maštaju o jednom jedinom krevetu gde će odmarati kosti. Svakoga od nas različite stvari uzbudjuju, samo adrenalince iste.
Toliko sam uvek bila svesna sebe da sam znala da imam te neke nemire koji mi ne daju da sedim mirno i dugo na jednom mestu. Promene su morale da budu konstantne i nisu smela dva ista dana da se ponove. Odluka da sama odem u Afriku, gde se još uvek umire od side i malarije, ali i poklanjaju najlepši osmesi ,za većinu je bila suluda, ali ja sam znala da mi treba. Šanse da ti se bilo gde nešto loše desi , jednake su šansama da posečeš prst na kuhinjski nož kod kuće. Moja teorija. Ako si baksuz , baksuz si gde god bio. Ja o sebi nikada nisam razmišljala na taj način. It will be, what will be. Ja volim da osećam to crveno kako tuče, bilo od sreće, straha ili ljubavi. Nije zgoreg da na trenutak i zastane, onda znaš da si živ.
Ima nečeg neizvesnog, nepreglednog i nedodirljivog u planinskim prostranstvima. Tako sam se susrela sa Olimpijskom lepoticom Jahorinom, koja je tog dana bila potpuno obavijena maglom. Za neke skijaše, to je bio znak da se taj dan ne osvajaju njene staze, dok je za legitimnu manjinu to predstavljalo tek još jedan izazov. Iako su mozak i srce par minuta vodili oštru debatu da to (ne) uradim , i oba organa iznela kvalitetne argumente za/protiv, ja sam poslušala onaj crveni, jer jednostavno više volim crvenu boju.(najčešće su jednostavna rešenja,najbolja rešenja). Svaki novi metar kojim sam žičarom bila bliža vrhu, shvatala sam da nikad nisam videla toliko belo prostranstvo i na trenutak sam pomislila da sam stigla na nebo u neki paralelni univerzum.Bilo je mnogo lepo i mirno. I ničega osim belog. Dodirnuvši tlo, shvatila sam da sam ipak još uvek na istim zemljskim koordinatama i shvatila da je došao momenat da se spustim u podnožje planine. U daljini su se mogli čuti glasovi, ali ništa više od toga. Drugo mi nije preostalo, nego da mi srce koje tuče bude staza i putokaz. Nemajući aposlutno ideju kuda idem, znala sam da ću stiči. Padajući, ustajući, smejući se, drhteći od hladnoće ,spuštala sam se starom lepoticom upoznajući sve njene mane i vrline. Uz po koju psovku, lepo smo se slagale. Ne kažu ljudi džabe da trebaš da upoznaš nečije i mane i vrline da bi ga u potpunosti zavoleo. Tako je i ona mene videla i hrabru i slabu i radoznalu i upornu. Iako nemilosrdna u nekim momentima, postala mi je draga. Volim planine sa stavom. Koje ne popuštaju pred šarmom več traže isključivo hrabrost i požrtvovanje.
Kad sam se konačno spustila, ja sam joj se poklonila. Dala mi je neprocenjivu lekciju. Do vrha da stigne svako dobije šansu, ali da prepozna put kojim je išao, samo onaj koji vidi srcem.
