Svoju profesiju voli pre svega, zaljubljena je u kameru od ranog detinjstva i ta ljubav joj je više nego uzvraćena. Kroz profesiju se trudi da edukuje i sebe i druge, a neretko, upravo profesijom, pomaže široj zajednici humanim zalaganjem za bolji život. Ona je svestrana i dinamična novinarka – Dejana Tucić.
Tvoji prvi novinarski dani?
„Moji prvi novinarski dani se možda ne mogu nazvati pravim novinarskim, više je to moj prvi susret sa kamerom i rad na televiziji. Taj prvi susret bio u emisiji „Periskop“ kod Vesne Pavlović, koja je tada imala jednu emisiju, mogu slobodno da kažem da je to bila preteča današnje „Vikendice“. Ta emisija isto se emitovala nedeljom popodne i ja sam se tu, kao srednjoškolka motala po televiziji i sve mi je to bilo interesantno. Ona je videla moju zainteresovanost, dopadao joj se moj glas i moja dikcija, tako da je predložila da imam jednu rubriku u njenoj emisiji. Moj zadatak je bio da recitujem poeziju u parku.
Svake nedelje to bi bio neki drugi pesnik i sve je više izgledalo kao neki javni nastup, možda i gluma pred kamerom, nego kao novinarski posao. Ono što je zanimljivo, a vezano je za tu priču, jeste da je to sve snimao i zabeležio kamerom snimatelj Dragomir Ignjatov, koji i dan danas radi na našoj televiziji, i jako je lepo kada se setim toga, da je neko ispratio te početke pre sada već, ihaj, dvadesetak godina i još je tu.“
Koliko je tvoje formalno obrazovanje uticalo na izbor profesije?
„Ja sam zapravo u Americi završila internacionalni menadžment, što naizgled nema veze sa ovim što već dugo radim. Međutim, ta neka komunikacija sa ljudima, poznavanje stranih jezika, konkretno engleskog, jeste mi mnogo značila i znači i danas, i u poslu i u životu. Tako da ja ne bih ništa tu isključivala. Kada ljudi kažu završili su jedan fakultet, a rade nešto drugo, i ja sam, eto, među njima, ali mislim da ništa nije slučajno. Svi smo mi nešto poneli odatle, sa tih fakulteta što možemo da iskoristimo i u našoj profesiji.
Neformalno sam se dodatno edukovala i za novinarski posao, završila sam Novosadsku novinarsku školu, brojne seminare i edukacije po pitanju komunikacije, i mislim da čovek celog života treba da se usavršava, nikada nismo sebi dovoljno dobri i to dokazujemo sebi godinama, kada napredujemo u poslu koji radimo, ja konkretno ovom novinarskom.“
Tehnološki razvoj promenio je sve, da li baš sve?
„Ne bih se složila da je tehnološki razvoj promenio baš sve. Počevši od toga da televizija kao medij i dalje opstaje, i opstaće, ja bar mislim, zauvek, jer je to jedini kompletan medij, koji ima informaciju, zvuk, sliku. Pojavom interneta i društvenih mreža, ljudi se jesu preorijentisali na te platforme kako bi došli do
informacije, međutim, uvek će postojati ljudi koji gledaju televiziju, slažem se da to jeste neka starija populacija, ali nekako ta mala ili velika, crna kutija, uvek će biti deo svakog domaćinstva.
Televizija Santos je pratila tehnološki razvoj, imamo sve platforme, portal, a tu je i radio koji baš dugo postoji. Međutim, savremena tehnologija nije promenila jednu jako važnu stvar, a to je da budemo ljudi. Šta god radili to se oseti, gde god plasirali priču, biti čovek, po meni ostaje ono najvažnije, koju god profesiju da radiš, pa i ovu.
Takođe, i sama sam se vrlo lako prilagodila razvoju tehnologije. Aktivna sam na društvenim mrežama i odatle u interakciji sa publikom prikupljam dosta informacija i drago mi je da mi se ljudi javljaju i da se osećaju slobodnim da me kontaktiraju, da predlože neku temu, pohvale ili pak iskritikuju, tako da je sve to zajedno jako dobro.“
Da li novinar može da menja svet oko sebe?
„Jako mi se dopada što si postavila ovo pitanje. To je pitanje koje jednog novinara, ja bar mislim, za mene je tako, kroz celu karijeru prati. Nekada budem razočarana što nešto nisam uspala do kraja da izvedem, tada mislim da novinar ne može ništa, a još manje da menja svet oko sebe. Međutim, na moju veliku radost ubrzo me neki događaji demantuju.
Protekle godine bilo ih je nekoliko, i na njih sam zaista ponosna, jer smo pokazali da možemo da menjamo svet tako što pomažemo ljudima. Konkretno, krajem 2022. godine to je primer porodice Dimitrijević, koja je trebalo da ostane na ulici, jer nije više bilo sredstava za kiriju. Našim alarmiranjem javnosti javilo se dosta ljudi da pomogne i odmah su bili smešteni, i to u trajni smeštaj, ni jednu noć nisu
proveli na ulici. To su te male priče velikih ljudi, i to je ono što ispunjava i moje srce i srca ljudi koji reaguju na takve apele. To su momenti koji ti, kada legneš da spavaš, pokažu zašto je važan tvoj posao. Kada možeš nekome na taj način da pomogneš nema veće sreće ni zadovoljstva,i to se ne može platiti.“
Koliko je važno biti zaljubljen u kameru? Da li baš sve može da se nauči ili se
sa nekim talentima osoba rodi?
„Kažu da se sve može naučiti ukoliko postoji volja, trud i vredan rad. Da je talenat, kao i u sportu, svega deset posto, a da je devedeset posto vredan rad. Može se u neku ruku to reći i za novinarski posao. Bilo je slučajeva kada su kolege dolazile sa osećajem neprijatnosti pred kamerom ne znajući šta treba da rade, ali vrlo brzo bi učili i posle bili izvrsni novinari. Moj slučaj je možda malo drugačiji jer sam ja oduvek volela, iliti bila zaljubljena u kameru. Otac kada je kupio kameru, imala sam nekih sedam godina, kupio je kameru
kako bi snimao svadbe vikendom, i pogodite koga je morao da snima sve vreme!? To sam naravno bila ja, recitovala sam, igrala, pevala, nekako se taj kontakt između mene i kamere odmah desio i jako mi je drago zbog toga. Kamera i ja imamo tu neku povezanost i ta energija se oseti, ali i ljudi koji imaju strah od kamere, naravno da mogu da ga prevaziđu, sve se vežbom može prevazići.“
Rad u zajednici koja je lokalnog karaktera nudi razna ograničenja, koje su
prednosti a koje mane ?
„Kao i sve, rad u lokalnoj zajednici ima svoje prednosti i mane. Krenimo eto od mana prvo. Svima je jasno da je broj tema u manjoj zajednici ograničen. Kada se baviš ovim poslom i moraš svakog dana, bar pet aktuelnih tema da imaš za dnevnu emisiju, potom popuniti sadržajem emisije koje se emituju nedeljno,
naprosto ograničenje je u događajima, dešavanjima, nekada i ljudima. Nekada se probudiš i pomisliš, šta mogu danas da snimam? No, sa druge strane, i ovo bih baš apostrofirala, kada se dugo baviš ovim poslom, dovoljno je nekada da samo malo više obratiš pažnju na stvari i ljude oko sebe, da malo prošetaš
ulicom.
Ja recimo ili prošetam ili sednem u auto i provozam se gradom, i uvek nađem, bar dve, tri teme koje znam da će interesovati ljude. Kreativnost je ta koja je jako važna. Važno je da gledamo, ali zaista, ne samo da prođemo, nego da posmatramo, i da slušamo šta drugi ljudi pričaju, odatle dolazi takođe dosta informacija. Nekada mi je krivo što ne radim za neki veći medij, što ne živim u nekom većem gradu, ali mislim da novinari na lokalu zaista pokazuju svoje umeće pronalaženja novih tema svakog dana. To naročito važi za televiziju, koja svakoga dana pruža gledaocima informacije.“
Šta ti je sve donelo novinarstvo?
„Meni je novinarstvo donelo pre svega puno znanja. Kada radite sa ljudima obrađujući različite teme, posebno kada se pripremate za emisiju, morate da se informišete i uđete u materiju, svakoga dana naučite nešto novo, i to je ono što je meni fenomenalno. Mozak je uvek zagrejan, nema vremena da spava, i to je nešto što takođe obožavam, pošto sam dinamična po prirodi, a ovo je dinamičan posao i zato ga i volim.
Pored znanja doneo mi je mnoga poznanstva, i to je jako vredno. Lepo je kada te ljudi prepoznaju i daju ti neki komentar, a imam i jednu anegotu. Moja deca bila su tada mala, vratila sam se sa snimanja „Vikendice“ i ćerka mi je rekla : „Ti više voliš Vikendicu od nas.“ „Naravno da je to bilo daleko od istine, ali pokazuje moju posvećenost poslu i pre svega ljubav prema profesiji, jer ako nema ljubavi, ljudi batalite!“ –
završava priču Dejana i kao pravi novinar ostavlja nas sa pregršt poučnih informacija koje mnogima mogu da koriste, kako u profesiji tako i u životu, samo pažljivo pročitajte, ali stvarno.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
