A odgovor pronalazimo u toplom razgovoru, što zbog čaja koji pijemo, što zbog razgovora sa
nesvakidašnjim slikarom, koji je u jednom periodu svog života živeo u manastiru. Kako i zašto se našao
u ovoj “avanturi” otkriva nam jedne večeri uz topli čaj, kako jeseni i priliči. Pa, šta čekate? Skuvajte čaj i
uživajte u priči.
Šta si ti hteo da dokučiš kada si otišao u manastir, šta je bio povod?
“Ja sam bio na nekakvoj granici, hteo sam da odem da vidim kakav je monaški život, onda sam upoznao
neke ljude i na kraju se nekako ispostavilo da ja u Beogradu nisam više imao šta da radim. Nisam znao
ni šta da slikam, nemam posao, nemam više ni finansije, mogao sam da tražim nešto da radim po svaku
cenu, ali onda slikarstvo pada u vodu i eto tako, imao sam poziv od igumana da dođem ako hoću i tako
sam otišao”, započinje priču Predrag.
Šta si pronašao u manastiru?
“Svašta sam našao tamo, kaže kroz osmeh Predrag, otkrio sam novi život, to je kao neki paralelan svet
ovom svetu, sve je, znaš…, trava je ista kao i ovde, ali tamo je nekako drugačija, kao da diše. Tamo se
nekako osećaš korisno, ja sam se često u Beogradu osećao potpuno beskorisno. Praviš izložbe, dođu tu
neki ljudi potapšu te po ramenu i na kraju ‘ajd zdravo, nemaš od toga apsolutno ništa”.
Kako izgleda jedan dan u manastiru?
“Pa izgleda ovako, ustaješ u četiri ujutru, u pola pet počinje jutrenje, oko pola šest liturgija, to traje negde
do pola osam, osam , i nakon toga idemo na doručak, onda imaš svoje poslušanje- ja sam bio mlekar i
pravio sam sir, nakon toga se stalno nešto uči, pogotovu kad si nov, za pojanja, da čitaš
crkvenoslovenski, uvek nešto imaš da radiš. Tu negde je ručak oko dvanaest, pola jedan , a posle toga
opet poslušanje, sve do četiri , pet kada je večernja služba, posle toga opet poslušanje i nakon toga
imaš to povečerje, jedna kraća molitva i posle toga tražiš blagoslov i onda ideš da spavaš”.
Šta znači to tražiš blagoslov?
“Pa za sve što radiš tražiš blagoslov, i čim ustaneš tražiš blagoslov”.
To je kao neka vrsta dopuštenja, da li osećaš neku veću sigurnost tako?
“Jeste, osećaš se nekako jako dobro, bar ja sam se tako osećao, i ne samo ja , i drugi su se tako osećali,
u tom manastiru ja sam upoznao mnogo ljudi, nevezano za to da li hoće da budu monasi, neki borave tu
godinama , pomažu tu, korisni su…”
Na pitanje koliko dugo je boravio u manastiru, Peđa kaže, dve godine, a kao razlog zašto je otišao
odande navodi svoju nejasno postavljenu nameru da tamo i ostane.
“U takvoj situaciji neminovno probije svetovni život, a tu je bio i doktorat. I onda biti umetnik i biti monah
to ne ide, bar ova vrsta umetnosti gde ti hoćeš da isteraš neku svoju zamisao. U manastiru mora da
vlada poslušanje, sad iguman kad vidi moje slike koje radim van, u početku mu je to sve bilo simpatično,
posle više nije, i tada mi je rekao da idem i završim to pa ćemo videti”.
“Mada, ja doktorat nikada i ne bih uradio da nisam otišao u manastir”, nastavlja Predrag, a u suštini tako
su me i primili u manastir. Na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu bio je otvoren konkurs za
doktorske studije, gde je trebalo poslati neke svoje crteže i motivaciono pismo, e to motivaciono pismo
me je i spasilo, jer ti u manastiru postaneš nekako nadahnut i onda to nekako prenosiš i na druge. Na toj
komisiji oni to čitaju pred svima, a pričao mi je kasnije taj što je čitao, da je moje motivaciono pismo
izazvalo zabavu i tako je i prošlo, još sam bio i odlično rangiran”.
Stižeš u jednu potpuno suprotnu situaciju od one na početku sticanja likovnog obrazovanja , kada nisi
mogao da upišeš akademiju, da li si želeo da odustaneš tada ?
“Kako nisam, kada padneš četiri puta, više ne znaš ni šta ti fali ni šta nije dobro, međutim uvek se nešto
pojavi i vrati te na taj put. Ranije je zaista bilo teško upisati Likovnu Akademiju, puno je njih bilo zainteresovano, sada to nije baš tako”, kaže Lojanica.
Da li su možda tada mnogi bili nekako više izgubljeni pa su svi, i ko treba i ko ne treba, tražili nekakav
beg u umetnosti, koji je tvoj razlog?
“Pa uvek sam ja voleo da crtam, još kao dete, stalno sam crtao pa crtao, sećem se da sam radio
autoportret u osnovnoj školi, niko me nije terao. Voleo sam stripove, sve pare kad dobijem za sladoled
potrošim na stripove, ne znam, voleo sam”, smeje se dečje Predrag dok priča.
Trenutno živiš i radiš u Zrenjaninu, radiš u školi i šta je ono što pripremaš kada je tvoja umetnost u
pitanju?
“Upravo ta moja doktorska izložba biće po treći put prikazana Zrenjaninskoj publici, međutim, ovoga puta
će po prvi put biti prikazani, pored crteža i moji video radovi , koje sam izlagao samo u Beogradu tada 2014. godine. Ja sam se tada bavio portretom i ovo su bili kao neki video portreti nekih ljudi koji su meni
bili zanimljivi, prvenstveno zbog nekog talenta koji su imali, bar sam ja procenio da im je to talenat. Među
njima našao se jedan kamiondžija i jedan reper, propali student istorije, oni su imali pesme, i mene je
fasciniralo to koliko rime oni drže u glavi, pri tom to što izgovaraju nije bezveze nego ima itekako smisla”.
“Koncept na izložbi biće nekakav video bim uz crteže i slike, ali sve još treba da utanačimo, a planiram
da to bude u drugoj polovini novembra. Izložba će biti u Aluzu, i bićete na vreme obavešteni”, zaokružuje
priču Predrag.
autor teksta Aleksandra Forotičan Rauški
