– Uh… Ćao, ekipo. Iskreno sam mislila da ću ovakav vid komunikacije i obraćanja sačuvati za sledeći vikend kada sam mislila da ću vam se obratiti kao četvorostruka prvakinja Evrope. Ali, očigledno da to nije plan za mene. Od jutros mi je stiglo jako mnogo poruka i iskoristila sam priliku da se javim, da potvrdim da sam doživela povredu na jučerašnjem treningu u Beogradu, što je trebalo da bude poslednji tehnički treningu pred put u Torun. Razlog više što sam htela da se obratim, jeste isti kao i kada se uvek obraćam, jeste što želim da moje obraćanje ima neku svrhu, neku poentu, neku priču iza sebe, pa ‘ajde, koliko god ovo nije lepo, da se obratim i ja nešto kažem o tome. Cela ideja uopšte mene u sportu i mene u atletici jeste bila ta što…. potreba da se dokažem samoj sebi i da radim na svojoj psihi bila je baš ta da odlazim svakodnevno na treninge, da se naučim samodisciplini, da se naučim zdravom odnosu prema samoj sebi i ljudima sa kojima radim, prema takmičarima s kojima se takmičim… Rezultati koje sam postigla su priča za sebe i ne treba o njima mnogo pričati. Svaki uspeh je na kraju samo, mislim, ekvivalent hiljadama, hiljadama i hiljadama neuspelih pokušaja da se napravi razlika u odnosu na prethodni trening, na prethodno takmičenje, kamoli na nekog drugog takmičara – gotovo u dahu je rekla Španovićeva.

Tome je dodala i sledeće:

– Svako ko me prati zna da se, generalno, ja retko oglašavam kad za tim nema neke apsolutne potrebe. Ono što uvek želim da naglasim, a vrlo je bitno, ako se u samom procesu ne uživa dovoljno i ako nisi svestan okruženja i svega onoga što radiš i što se dešava, onda krajnji ishod nema tu težinu koju treba da ima. Neizmerno sam tužna što ne odlazim u Torun, najviše zbog toga što je cela prošla godina bila vrlo specifična zbog pandemije i one moje povrede, preloma metarzalne kosti. opsle toga sam se oporavila, krenula sam s treninzima, došla je zima i došao je momenat kada su nam zatvorili halu na sajmu u Novom Sadu i kada sam bila primorana da putujemo za Beograd, da tamo treniram svaki dan, što traje već, evo, tri meseca. Posle mi bude žao kada se određena etapa ne završi na način na koji je bilo isplanirano. Ne zbog uloženog truda, već zbog samog osećaja zadovoljstva, satisfakcije, prosto, ljubavi zbog koje sve to i radiš.

Na kraju je zaključila na ovaj način:

– Kako god, nije kraj! I ja se stvarno nadam kada sutra budem otišla da snimim, da neće biti strašno i da ću moći da s vratim treninzima koliko već “sutra”. Pripreme za Tokio ostaju iste, početkaom maja prvi miting Dijamantske lige i naravno najveći cilj ove godine je Tokio, to će biti moje poslednje igre. Stoga sve što radim jeste podređeno tome i želim da budu moje najbolje do sada. Ako mogu ikakav savet da dam bio bi: da nikada ne živite za tuđa mišljenja, a kamoli da od njih zavisite i da utiču na vaša raspoloženja, na vaš rad i krajnji ishod onoga što radite. Verujte u ono što imate u sebi, radite na sebi! To nikada nije bačeno vreme i protraćen trud. Fokusirajte se samo na ono što volite, što vas ispunjava. Budite istrajni u tome. Ja ću nastaviti da radim ono što najbolje znam. Nekad sa uspehom, nekad sa manjim uspehom, ali… mislim da je kretanje najbitnije i mislim da sve staje samo kada mi stanemo. Tako da… Hvala vam još jednom na podršci i obaveštavaću vas kako napreduje oporavak. I, obratiću vam se i posle Olimpijskih igara da sumiramo utiske o sezoni. Ljubim vas puno i ćao!