Dragan Grozdanov jedan je od najtrofejnijih strelaca zrenjaninske Streljačke družine „Bečkerek 1825“ i ponosni vlasnik nekoliko rekorda u raznim streljačkim disciplinama. Oružje je zavoleo kao mlad momak, a zahvaljujući ocu, Slavoljubu Grozdanovu, počeo je i da se bavi streljaštvom. Nije za čuditi se, jer Draganov otac Slavoljub takođe ima veliki broj medalja, titulu najboljeg strelca SFRJ i mesto među zaslužnim sportistima Jugoslavije. Pa onda naravno mora biti kakav otac – takav sin…
Definitvno možemo da kažemo da tvojim venama teče puščano ulje umesto krvi?
Pa jeste (smeh). Šalu na stranu, talenat sam nasledio od oca koji me je, kao veoma mladog, i odveo prvi put na strelište u Zrenjaninu. Sećam se da je to bilo opštinsko takmičenje za pionire, ja sam uzeo pušku, otpucao i uzeo prvo mesto (smeh). Zavoleo sam taj sport, ali bilo je u tom trenutku u mom životu i drugih sportskih grana koje su me zanimale. Bavio sam se stonim tenisom, uporedo sa streljaštvom, atletikom takođe, ali ipak sam se odlučio da sportsku karijeru gradim sa puškom u rukama. Ruku na srce, poslednjih desetak godina bavim se tenisom rekreativno, ali pred velika takmičenja ne igram jer moram da čuvam mišiće u rukama, da ne drhte.
Kako se pripremaš za takmičenja? To je proces koji i ne prestaje, zar ne?
Da, ja sam stalno na pripremama (smeh). Ima tih nekoliko lakih vežbi koje upražnjavam, uglavnom sa tegovima male težine i isključivo serije za razgibavanje. Nikako vežbe snage! Ukoliko bih radio vežbe snage, postoji ogromna šansa da bih opteretio mišiće u rukama, oni bi počeli da drhte i onda ništa od medalje. I te se vežbe rade svakog dana, planski. Tako disciplinujem sebe. Sve ostalo se svodi na ishranu i psihičku pripremu. Neki mir moraš sam sebi da obezbediš jer je jako važan. To savetujem i mladim strelcima, ukoliko žele da uspeju.
Imaš li amajliju koju nosiš na takmičenja?
O da! Imam ja jednu kutijicu u kojoj su moje streljačke „drangulije“, traka koju nosim oko glave i zaštitno staklo za oči, tu je takmičarska legitimacija, potvrda od sportskog lekara, olovka i uvek jedna amalijica. Tu amajlijicu menjam na svakih šest do sedam godina i veruj da pomaže (smeh). Na početku karijere, kada je trema bila mnogo više izražena, imao sam jedan papir, na kojem je nešto pisalo, i njega sam stavljao ispred sebe na „vatrenoj liniji“ i pre svakog metka bih pročitao napisano. Motivacija!
Ako bismo prebrojali tvoje medalje, mislim da bismo videli da najmanje ima bronzanih i srebrnih a najviše zlatnih. Koje je to takmičenje koje voliš da spominješ i zbog čega?
Ne grešiš, zaista ima najviše zlatnih. Ali, uvek sam nekako bio zadovoljan – medaljom. Ali to važi za situaciju kad mi „ne ide“, kada nisam u top formi. Kada znam da mogu i da je moja disciplina, kada znam da sam radio i da sam se pripremao – e onda u obzir dolazi samo zlatna medalja! A takmičenja… Uvek se nekako spominju ona na kojima si ostvario najveći uspeh. U mom slučaju, to je Prvenstvo države u Lazarevcu 1997. godine, kada sam ostvario i državni rekord u gađanju poluautomatskom puškom. Imao sam ozbiljnog konkurenta tada, strelca iz Gornjeg Milanovca, bukvalno smo se „jurili“ rezultatima ali spreman sam da kažem da je upravo on bio onaj „dodatni pogon“ koji me je doveo do prvog mesta i državnog rekorda od 283 kruga koji još uvek nije oboren!
Koja bi bila tvoja poruka budućim generacijama strelaca, ali i drugim sportistima?
Ništa ne može preko noći, naročito u streljaštvu! Stekao sam utisak da današnji klinci žele da se bave sportom na način koji nije dobar, a to je da posle jednog ili eventualno dva treninga odmah odu na Olimpijadu. Ambicija jeste dobra stvar, ali strpljenje i upornost su još bolje. Evo, ja sam u streljaštvu duže od trideset godina, trener sam trofejnih momaka i devojaka, ali i dalje radim na sebi, na usavršavanju onog što znam i što saznam. Dakle, veoma je važno imati „herca“ za bavljenje sportom, a sve ostalo će doći vremenom. Pre ili kasnije, ali doći će.
Foto: List Zrenjanin/Privatna arhiva/FB
