Da li u svojoj okolini imate talentovane ljude koji još uvek čekaju svojih pet minuta i priliku da se pokažu? Oni obično žive u manjim mestima i bore se da ,,izađu na svetlost dana”. Jedan od njih je Goran Budisavljević, talentovani mladić koji, već sada, u osamnaestoj godini, zna da je njegov životni poziv gluma. Nekoliko godina član je amaterskog pozorišta ,,Jovica Jelić” iz Banatskog Karađorđeva. Dobitnik je nagrade za najbolje glumačko ostvarenje u komediji ,,I tako,” na Omladinskom festivalu u Kuli 2017. godine. Na istom festivalu njegovo pozorište odnelo je nagradu za scenski pokret i govor, a nagradu je dodelio Savez amatera Vojvodine.
Iako ima samo osamnaest godina, Goran je već dva puta pokušao da upiše glumu na FDU u Beogradu, a prvi put, 2017. godine, bio je najmlađi kandidat. Vredno je radio, vežbao imitacije, pevanje, recitovanje, nastojao da se oslobodi treme, misleći samo na jedno – da na prijemnom ,,pokaže ono zbog čega je došao.” Misli da je zaista dao sve od sebe, ali ipak nije primljen. Smatra da je presudan faktor sreće, koji ga, uprkos simpatijama žirija i dobrom osećaju, nije poslužio. Taj dobar osećaj i sada mu govori da ide napred i daje mu vetar u leđa, jer je gluma ono što ga ispunjava i, kako kaže, bar na sat vremena pruža ti priliku da budeš neko drugi. Dok ovo govori, u njegovom glasu oseća se velika strast prema glumi, a dok ga slušate mislite da je za ovakvu osobu potpuno nebitno da li će ikada imati diplomu glumca, jer on zaista živi kroz svoje uloge i veruje sebi, a onda mu i vi verujete.
Ove godine pozorište ,,Jovica Jelić” sezonu je otvorilo poznatom monodramom ,,Prva bračna noć,” kojom se Goran predstavio. Do sada je odigrao tri predstave, a u prepunoj pozorišnoj sali orio se gromoglasan smeh, zbog koga je prekidao monolog. Publiku je osvojio jer je verno prikazao crnogorski govor i potpuno je približio psihološko stanje junaka monodrame. Mimu Karadžića u istoj ulozi nije gledao, da ne bi počeo da liči na njega i tako zasenio sebe. ,,Kažu, lako je igrati u komedijama, nije. Verujte, danas je mnogo teže zasmejati nego rasplakati ljude, s obzirom na to kako žive i sa čime se bore, kaže Goran. Gluma je za njega na neki način i beg od stvarnosti, jer u sebi neprestano nosi osećaj da pripada prošlom veku. ,,Ne pripadam ovom vremenu, sve što je za mene lepo, ono je u prošlom veku, kao da sam i ja iz prošlog veka,” rekao je pomalo setno.
Goran je sada student Tehničkog fakulteta u Zrenjaninu, gde izučava industrijsko inženjerstvo eksploatacije nafte i gasa, a to je možda samo još jedna u nizu uloga u kojoj se našao. Kaže da od glume nikada neće odustati, jer se glumac ne postaje, on se rađa. O svojoj glumi govori kao o nebrušenom dijamantu i kaže da mu rad na sebi tek predstoji. ,,Pre svega moraš biti iskren, to je najveća vrlina glumca. Glumac mora da da i telo i dušu. Čak ni scenografija nije toliko bitna, glumac i ono što on daje uvek mora biti u prvom planu.”
Velika želja mu je da ima svoje matično pozorište, a sudeći po njegovim uzorima, našim glumačkim veličinama poput Danila Bate Stojkovića, Vesne Trivalić, Nikole Koje, Dragana Petrovića Peleta, Nebojše Glogovca i Žarka Lauševića, verujemo da će je i ostvariti.
Ako ste željni iskrenog smeha koji će vas udaljiti od svakodnevnih problema, zavirite u ovo malo pozorište puno velikih talenata.
Autor: Ana Marinkov
