Evo ga Zekan, zaboravio nije. Radostan što je za dlaku izbegao da bude u nečijem loncu, donosi deci sve ono što su prethodnih nedelja šaputali roditeljima pred spavanje da bi voleli da imaju. Omiljena srpska disciplina „Moje jaje je tvrđe od tvog“, baca u senku sve ono što Uskrs zapravo predstavlja. Banalizovali smo suštinu, okrenuli smo se propagandi. Najcrveniji od svih praznika, vrišti da ga u dušu razumemo i kao takvog uz svaki uzdah primimo.
Pogledajte sad oko sebe, sve žene su preuzbuđene i već nedeljama unazad do detalja su razradile ideju kako će njihovih 250 jaja biti lepša od komšinicinih ili od neke prijateljice sa fejsbuka (jer šta su farbana jaja ako ih ne vidi celo virtuelno carstvo). Kada se posle šestočasovnog ukrašavanja osuše i dođe dan kad deca treba sva da porazbijaju(ni slučajno pojedu), gospođa „made by“ dobije nervni slom i sa suzama u očima, i po kojom klizećom, posmatra propast svog truda. Ostatak praznika je neće utešiti, samo će biti kiselina na ranu, jer će komšijska deca dolaziti sa još šarenijim jajima čiji će joj se motivi urezati duboko u memoriju. I eto ti nesanice. A deca, od malena odgajana i vaspitana da njihova jaja moraju biti nepobediva, sa takvim žarom ulaze u praznik, da im ništa nije sveto. Ni jaje koje neće pojesti, ni višesatni trud majke da to jaje liči na luna park posle kiše, ni trud oca da podmetnu neko fejk, na primer drveno, kako bi se kući vratili kao šampioni. Takmičenje u tucanju jajima je otišlo toliko daleko, da se organizuju i na lokalnom nivou u dečijim igraonicama. Prošle godine jedan mali je dobio bicikl! Hej! Bicikl! Ne sećam se da su najbolji đaci ikad dobijali takve nagrade zbog truda i rada. Neko je procenio da je njima sasvim dovoljna diploma koju će majka gledati svaki put kad se razočara u svoje dete. A ovaj će jaja vozati na biciklu. Nisam sigurna koji će dalje stići.
Point is, mnogo razočaranih bude kada se praznik završi. Samo zbog pogrešno shvaćenih i protumačenih običaja. Nije da sebi tražim opravdanje što su mi jaja krajnje jednostavno obojena, i što ih sa zadovoljstvom razbijam sa svojom decom, već zato što to shvatamo kao samo jedan ukrasni detalj praznika, nikako kao ozbiljnu sportsku disciplinu. Odavno su Deda Mraz i Zekan razotrkiveni, ali vole da čuju kad im kažem „ Zekan vam je sakrio poklone“. Valjda i kad smo mali, želimo da zadržimo ono još manje(nevinije)u sebi. I ja kad zažmurim, vidim svog Deda Mraza, doduše u modernijem outfitu i sa manje kilograma. Ipak sam evoluirala.
Svi običaji koji prate i ovaj veliki praznik, samo su propratne manifestacije glavnog događaja i neke je narod prenoseči sa kolena na koleno modifikovao,dodavao,oduzimao,prisvajao..malo toga je ostalo autohtono. Svi u životu nekoliko puta umremo, ali point is, koliko puta Vaskrsnemo? Slavljenje pobede života nad smrti. Povratak među žive. Pokazatelj da se ne predajemo, da se ne bojimo. Hajde da se za ovaj Uskrs prisetimo naših dobijenih bitaka iz kojih smo izlazili puzeći, krvavih kolena. Kada nije bilo publike koja bi pružila aplauz, kada su nam jedino oružje bile ruke koje su se držale za liticu, pogleda uprtog ka nebu. Jer dokle god gledate gore, ne možete da padnete dole. Probajte. Jednostavno je, ali nije lako. Nije bio naš izbor da se rodimo, ali da preživimo samo mi odlučujemo.
Nemojte živi umirati,oduprite se ustajalim mirisima i mislima. Za svaki put kad ste pali, pa ustali, nebo će vas nagraditi, jer i ono voli one sa tvrdim jajima.
