Vraćajući se kući primetio sam iz centra Zrenjanina gust crni dim koji se širio nebom. Želeći da vidim šta se dešava i šta gori pošao sam u pravcu požara.
Put me je naveo sve do zrenjaninske Ciglane i deponije gde se do mesta požara osetio sve jači miris dima i video pepeo rasut po ulicama. Kada sam bio siguran da je u pitanju požar, a ne paljenje đubreta u nečijem dvorištu (što kod nas nije redak slučaj) pozvao sam vatrogasce.
Gorela je suva trava, žbunje i drveće preko puta deponije odmah uz obilaznicu.
Osoba koja se javila je pitala da li sam ugrožen, gde gori vatra i da li je ugrožen nečiji objekat, a nakon toga je pitao kolika površina gori. Pošto sam bio na pedesetak metara ispred vatre nisam mogao da procenim površinu pošto se ona širila. Dispečaru sam objasnio da mogu da uslikam i pošaljem sliku kako bi on mogao da proceni.
Pošto se nisam predstavio, jer sam želeo na brzinu da objasnim celu situaciju, pomislio sam da ne shvate poziv kao lažni . Posle objašnjavanja situacije predstavio sam se kao novinar koji se nalazi na licu mesta kako bi shvatili ozbiljnost situacije.
Objasnili su da će sačekati još neki poziv od druge osobe kasnije. Pretpostavio sam da ne žele da izađu na lice mesta pošto gori suva trava, žbunje i drveće, a ne nečija kuća. Požar je nastavio da gori jačim intenzitetom kako sam se udaljavao. Vatra je bila vidljivija na nebu kako je padao mrak.
Ovaj tekst nije namenjen ruganju službe koja spašava ljudske živote već prepričavanja situacije koja me je ostavila u šoku i neverici.
Autor:Dragan Prvulović
